SOLIS - TO JE IME ZA VAŠ DOM!
SOLIS - TO JE IME ZA VAŠ DOM!
Ko je Aleksandra Bosnić to bi možda trebali drugi da kažu, ali kada već trebam odgovoriti na ovo pitanje, mogu reći da sam neko ko sebe vidi kao energičnu osobu koja voli život i osoba koja voli slobodu.
Sebe vidim još i kao osobu koja je pozitivna sa jedne strane tvrdoglava što je možda i neki minus, ali smatram da nismo svi savršeni i to je neka suština kako bih sebe opisala u kratkim crtama i to su neke ključne reči koje opisuju Aleksandru Bosnić.
Rođena sam 26. 08. 1980. godine u Šibeniku, volim muziku, komedije, volim ljude, harmoniju, volim pse, volim mir i da napomenem kako je za mene harmonija u suštini mir. Mir je kada je čovek u skladu sa samim sobom, kada zna ko je i šta je, čemu teži i koji su mu ciljevi i da na tome predano radi i da prvenstveno bude zadovoljan samim sobom.
Aleksandra ne voli negativne ljude ne volim poraz, strah i ne volim predaju. U 99% slučajeva sam nasmejana i nadam se da sagovornike razoružam upravo svojim osmehom. Trudim se i nadam se da uvek idem sa nekim pozitivnim osmehom, jer ako je sagovornik nasmejan i tako nastupa u bilo kom segmentu života ako je to posao, poznanstvo ili ljubav, osmeh leči sve i to je suština života.
Najlepše dane detinjstva provela sam u Vodicama kraj Šibenika i to je mesto gde smo živeli. Vodice su mesto pored mora, malo Dalmatinsko mesto u kojem smo živeli u kamenoj kući i to vreme je bilo predivno.
Moje najdraže mesto u Vodicama je ulica Kamila Pamukovića, ulica u kojoj sam odrasla i koja ne gleda direktno na more, ali se nalazi u blini mora. Ova ulica ima veliki značaj u mom životu i kada idem na more, a uvek idem u Vodice, gledam da iznajmim smeštaj koji se nalazi baš u mojoj ulici i koji se nalazi u blizini kuće u kojoj sam živela. Možda sam subjektivna, ali jako volim tu ulicu.
Prošle godine sam bila u Vodicama i uspela sam da iznajmim smeštaj koji se nalazio baš preko puta kuće u kojoj sam nekada živela, mada i danas volim reći da je to moja kuća. Kada se ujutru probudim i kada pogledam kuću u kojoj sam nekada živela to je neopisiv osećaj sreće za mene i podseća me na dane detinjstva.
Kada neko izgovori Vodice ili Šibenik za mene je to tog trenutka velike sreće. Šibenik je moj rodni grad i to je grad gde sam ja rođena, ali su Vodice nekako mesto mog postojanja. Tamo sam napravila prve korake, izgovorila prve reči, stekla neke prve simpatije, sve ono što je lepo i što me veže za detinjstvo to su Vodice i zato im se uvek vraćam.
Sticajem okolnosti promenila sam četiri osnovne škole u koje sam išla i to sa potpuno različitim tipom dece. Prvi osnovne završila sam u Vodicama, drugi i treći osnovne završila sam u Futogu, četvrti, peti, šesti u Novom Sadu, sedmi i osmi razred u Rumenci. Koliko je to nekom detetu teško da se deca naviknu jedni na druge, jasno je da su to za mene bile velike promene, ali baš te promene su mi u daljem životu puno pomogle.
Te velike promene su me naučile i pomogle mi da se naučim na različiti tip ljudi i odatle možda i seže ta neka moja želja za rad sa ljudima. Svi smo mi različiti ja volim ovaj posao koji radim baš zato što je to tip posla u kome imam kontakt sa različitim ljudima i svaki čovek je jedno novo iskustvo za mene. Sa svakom novom osobom nadograđujem sebe u tom nekom saznanju ljudi.
Uvek sam bila kratko ošišana na takozvanu „šlem“ frizuru, kao većina tadašnjih devojčica tako da me na žalost dečaci nisu vukli za kosu (smeh). Tako da nemam takve traume iz detinjstva, a inače sve konflikte volim da rešavam pričom i nikada nisam ulazila u konflikte tipa tuče i uvek sam bila filzof čak i kao mala, a na nečiju žalost još uvek sam ostala takva.
Jao pa bio je jedan Marko, bio je najlepši dečak u celom razredu u osnovnoj školi u prvom razredu. Ne znam... bio je nekako poseban, možda zato što je bio originalniji od ostalih i mogu reći da je bio verovatno zreliji od ostalih.
Nije bio nemiran, nije trčao i skakao kao većina dečaka u razredu, uvek je nekako bio odmeren, naravno u skladu sa svojih tadašnjih 7 godina koliko je imao, ali eto to mi je ostalo u sećanju. Nisam ostala u kontaktu sa njim ali ni sa još nekim drugaricama i drugovima iz razreda, jer sam iz Vodica otišla kao mala sa svojih sedam godina
Bio je jedan Marko bio je najlepši dečak u razredu!
Sećam se kuće bake i deke koja je u Magliću (jedino bake na žalost više nema) i ta kuća mi pruža osećaj mira i sreće, jer sam provela srećne dane u njoj. Sećam se nekadašnje bakine sobe koja je sada preuređena i u toj sobi smo baka i ja uglavnom vreme provodile same, pričali naše priče i to vreme je zaista bilo divno. Baka mi je od svih pružila najviše životnih saveta, jer sam sa njom i odrasla.
Smiruje me muzika i volim sve pravce, ali od mog trenutnog raspoloženja zavisi koji tip muzike ću u tom trenutku slušati. Volim recimo da slušam klasičnu muziku i tada imam neki moćan osećaj, volim domaću muziku, ali i stranu, volim svaku muziku koja je primerena nekim mojim kriterijumima.
Smatram da je muzika ono najčistije kod čoveka koji stvara i koji se izražava emocijom tokom stvaranja muzičkog dela. Volim slušati muziku iz nekih zemalja koje nemaju komercijalnu muziku i tu mogu navesti Indijsku muziku, a naročito me privlače ti njihovi instrumenti.
Slušajući te instrumente koji stvaraju muziku, pokušavam da razumem te ljude. Posebno mi je interesantna izvorna muzika koju stvaraju crnci, a Gospel posebno obožavam i to je za mene impresivna muzika.
Muzika je ono najčistije kod čoveka koji se izražava emocijom tokom stvaranja muzičkog dela!
Moje najdraže jelo su plodovi mora poput lignji i morske ribe, a ako već moram navesti neku morsku ribu, onda je to List ili recimo Brancin, Orada, kao i Dagnje. Uz plodove mora ili morsku ribu obavezno ide crno vino i ako moram navesti koje vino, bez razmišljanja ću reći Dingač, a ako me pitate kakav je ukus tog vina, samo ću kratko reći: Dalmatinski. Moj najdraži slatkiš definitivno je čokolada sa kokosom i to u svakom obliku, a da mogu samu bi sebe uvaljala u čokoladu i kokos.
Moja najdraža knjiga je Ararat od Lajoša Zilahija i tu knjigu sam pročitala dok sam išla u srednju školu. Vremenom sam zaboravila o čemu se u knjizi radi i onda sam se gledajući neki kviz setila knjige i opet je pročitala. Za mene je ova knjiga živopisna, a inače volim knjige i filmove koji su kako volim reći živopisni, a nisu depresivni.
Najdraže jelo za mene su plodovi mora a najdraže piće crno vino Dingač!
Kada se kaže Radio B-tim, odmah pomislim na pozitivne ljude, smeh, zadovoljstvo. Radio B-tim je bio uvek autentičan radio i iako u ono vreme nije bilo puno radio stanica to je bio radio koji je bio namenjen Hedonistima, koji su voleli da uživaju u stranoj muzici, pozitivnim ljudima i u programu nije bilo politike i svakodnevnih opterećujućih informacija.
Zaista je to bio radio za uživanje i veliko mi je zadovoljstvo što sam tada bila deo tog radija. Danas ipak više volim slušati radio stanice a ne You Tube, jel se uvek može desiti da se u programu radio stanice emituje neka pesma koju dugo nisam čula.
Volim da se sunčam i uvek sam na suncu, jer ne volim hlad i ako ujutru posle dugog i napornog puta stignem na more, nikada ne idem prvo da se odmorim ili spavam, nego se odmah spustim do mora.
Ako moram birati između reke, jezera, mora ili planine, uvek ću odabrati more!
Petparačke priče su film koji mogu odmah navesti kao jedan od najdražih, a poznato je da glumca Tarantina smatraju pomalo uvrnutim, jer u filmovima uvek na neki uvrnuti način pobedi. Ovaj film kod gledalaca neprekidno drži budnost, veoma je zanimljiv i mogu da ga gledam često.
Drugi film koji bih navela je Kum i smatram da je kako bih ja rekla to jedan tradicionalan film. Inače volim Engleske filmove čije se radnje odvijaju u dvorovima i njihovom kraljevstvu. Nekako više volim Engleske glumce nego Američke, a posebno mi prija taj njihov naglasak.
Po mom mišljenju Engleski glumci su nekako upečatljiviji, a radnje filmova mi deluju nekako ozbiljnije i da ne zaboravim, film Engleski pacijent je izuzetno dobar film, a navela bih još i film Šindlerova lista koji smatram epskim filmom. Mogu reći da u suštini volim istorijske filmove koji su zasnovani na činjenicama. Istoriju inače najčešće pišu pobednici, ali opet ako je to donekle verno dočarano, onda volim pogledati istorijske filmove.
Nedavno sam gledala Samsona i jasno je da je film zasnovan na nivou nekog mita, ali opet taj Samson je opisan kao osoba sa snagom volje, snagom duha. Svidela mi se ta njegova snaga, snaga volje i duha, borbe kroz život, kada čovek veruje u sebe i kada ne izda sebe sigurno će uspeti u svemu, a zbog svih navedenih detalja film je na mene ostavio snažan utisak.
Moji najdraži filmovi su: Petparačke priče, Kum, Engleski pacijent i Samson!
Dani u srednjoj školi su što se mene tiče bili odlični, pohađala sam Poljoprivrednu školu sa domom učenika u Futogu. Tokom školovanja društvo je bilo odlično, a profesori jednostavno fenomenalni.
Futog je mesto za koje sam isto emotivno vezana i to je ujedno jedan od razloga zašto sam upisala tu školu, jer je moja tetka rođena u Futogu. Kod tetke sam kao mala često dolazila tokom zimskog raspusta i u ovom mestu sam u vreme detinjstva stekla puno prijatelja i Futog je mesto koje jako volim. Jasno je kako je tetka uglavnom uvek kao druga mama. Inače sam navela kako sam poprilično tvrdoglava, samostalna i uvek mogu saslušati savet, ali ću ipak uraditi onako kako ja želim i smatram ispravnim.
Kada me pitaju da odaberem neku naveću ludost koju sam uradila kao dete ili u mladosti, odmah mogu navesti zanimljivost o ekskurziji. Tada sam imala samo šest godina i u autobusu sam slagala neku zagi slagalicu, dok su ostala deca u povratku sa izleta skakala i vikala u autobusu.
Takvo njihovo ponašanje mi jednostavno nije odgovaralo i nekako sam uspela da ubedim učiteljicu da u povratku moram ranije izaći iz autobusa u blizini hotela, gde je mama tada radila. Znala sam da mama ne radi i da me baka čeka ispred škole, ali sam ipak peške krenula kući mada sam izašla još pre samog mesta. Tokom povratka kući srela sam usput mamu koja je išla na posao i tada me je pitala: Šta ti radiš tu? A ja sam potpuno smireno rekla: Pa idem kući (smeh).
Volim da čitam neku knjigu dok sedim na keju pored Dunava!
Ako me pitate da li bi odabrala život u malom mestu ili velikom gradu, moj odgovor je u velikom gradu, a inače sam osoba koja voli ljude i voli gužvu. Između bicikla i automobila uvek biram bicikl, zato što smatram da vožnja biciklom daje veću slobodu od vožnje automobilom.
Volim šetnje... u stvari ne volim šetnju u prostoj formi, ali volim šetnju tokom koje imam cilj. Recimo volim prošetati do keja, volim sedeti na keju i tada dok sedim ona obali Dunava, volim čitati neku knjigu. Živim na Novoj Detelinari i često mi se desi da sednem na bicikl i provozam se do keja i čak noću volim da sedim pored vode. Volim da pratim reakciju ljudi koji su pomalo nervozni dok prilaze keju, ali čim priđu Dunavu čini mi se kao da ta voda usmerava te ljude na neki mir, čistinu, čistotu, ljudi se drugačije ponašaju kada priđu vodi.
Što se mene tiče jednostavno volim vodu i voda me smiruje!
Porodica je za mene svetinja, kako moja tako i nečija, kao i sve u životu, tuđe poštujem svoje volim. Volim i više da se ponekad osamim i budem sama sa sobom, a da ponovim kako za sebe smatram da sam isuviše osetljiva.
Inače upijam energiju drugih ljudi i u toj situaciji često mi se dešava da ne mogu sve da izbalansiram i onda sednem sama sa sobom, dobro razmislim o onome šta mi je ko rekao, poslažem sve u svoje virtualne fioke i od tog trenutka se odmah bolje osećam.
Posao agenta prodaje nekretnine odabrala sam, pre svega zato što on upućuje na rad sa ljudima i zbog potpune slobode koju ovaj posao nudi. Mogla bih reći da je ključna reč u mom životu Sloboda.
Tu slobodu mi omogućava agencija Solis nekretnine i ujedno nudi ono što ja tražim od posla. Posao agenta nekretnine u agenciji Solis obezbeđuje mi slobodu, samostalnost, kreativnost i sve ono što ja očekujem od posla, upravo ovaj posao mi to i omogućava.
Osoba sam koja je u prethodnoj firmi radila 12 godina i verovatno je došlo do nekog zasićenja. Očigledno mi je trebala neka promena, a znala sam da je agencija Solis najstarija među svim agencijama koje se bave posredovanjem u prometu nekretnina i da uspešno posluje već 30-tak godina.
Iako sam imala kraću pauzu u radu, znala sam da je agent nekretnina moj poziv. Nakon pauze odlučila sam da razgovaram sa nekoliko kolega na istom poslu, koji su me savetovali da dođem u agenciju za koju i sada radim.
Razmišljala sam i bilo mi je potpuno jasno, ako neka agencija za nekretnine uspešno posluje već 30 godina da iza tog rada, stoji veliko iskustvo i kvalitet. Sve ono što sam pretpostavljala potvrdilo se kao tačno, a to je da su agenti agencije Solis pre svega iskusni, profesionalni, ozbiljni, ali sam opet imala dovoljno slobode da sama sebe formiram kao uspešnog agenta.
Gospođa sa kojom sam ranije sarađivala nazvala me je jedan dan i pitala šta radim, a ja sam joj rekla da sam počela da radim za agenciju Solis. I za samo 2-3 dana po mom dolasku u agenciju Solis, toj gospođi sam prodala garsonjeru u Hadži Ruvimovoj ulici.
Od svih tipova nekretnina najviše volim da prodajem stanove, zato što je kod stanova mnogo toga definisano. Nekretnine a najviše stanove, prodajem već 19 godina i kada kroz posao upoznate Novi Sad, onda znate puno tipskih stanova na Limanima, kod železničke stanice na Satelitu, staroj Detelinari na Bulevaru Oslobođenja, Cara Dušana, braće Krkljuš, jednostavno vremenom naučite napamet ulice, delove grada, stanove.
Kroz svakodnevni posao upoznate puno ljudi koji vam kažu gde rade, čime se bave, kakva su im interesovanja pa onda možete prepoznati u koji deo grada možete da ih smestite, tačnije u kom delu grada bi klijentima odgovaralo da kupe stan. I ako me pitate da vam odgovorim da li bi odabrala da živim u kući ili stanu, odmah bi odgovorila da bih uvek odabrala da živim u stanu. Kada bih mogla da biram između vikendice kraj reke, jezera, mora ili na planini, uvek bih odabrala vikendicu kraj mora.
Što se enterijera tiče najviše volim minimalistički tip, jer kada uđem u prostor koji je lepo organizovan, volim da su boje usklađene i posebno volim da taj prostor ima dovoljno prostora i da mogu da dišem.
Nisu klijenti zahtevni, ali moram reći da je svaki posao kupovine nekretnine izuzetno stresan posao. Iako sam agent i dugo se bavim prodajom nekretnina, kroz tu proceduru sam prošla i sama i nije mi bilo svejedno. Potpuno razumem ljude koji ulažu ceo svoj život, podižu kredite kako bi kupili nekretninu i zato tvrdim da je kupovina nekretnine izuzetno stresna.
Svaki agent mora pažljivo saslušati klijenta, pustiti ga da priča i ako može da se nađe rešenje da se do njega svakako i dođe, a eventualno ako se rešenje ne može baš odmah pronaći, ništa ne treba siliti. Jer polazim od sebe, kada planiram nešto da kupim, želim da budem srećna sa onim što sam kupila, ali ne po svaku cenu i tako to funkcioniše i sa klijentima.
Zanimljiva je priča o tome ako me neko pita koja mi je najdraža prodata nekretnina, mada bilo ih je više. Jedan bračni par je pogledao jedan stan sa agentom jedne druge agencije i već su dogovorili sastanak sa prodavcem.
Međutim ne znam ni sama zašto, nazvali su me i pitali šta radim i rekli da su pronašli nekretninu koju bi kupili. Sticajem okolnosti poželeli su ipak da pogledaju stan koji sam ja imala u ponudi i došli su u roku nekoliko minuta. Odmah sam ih odvela da pogledaju stan i oni su taj stan kupili od mene 30 minuta nakon što su me pozvali. Šta reći nego da je ta prodaja za mene bila jedna velika pobeda.
Prodavci i kupci nakon uspešno završenog posla rado pokazuju svoje emocije, jer i ja kao agent prodaje ne skrivam i volim da pokažem svoje emocije. Ne stidim se pokazivanja emocija, čak volim da vidim emocije u čoveku. Dešava se da zadovoljni klijenti predlože da negde izađemo kako bi se svi nakon uspešno završenog posla malo počastili.
Ako bih mogla sebi obezbediti život u nekom gradu koji je poprilično udaljen na našoj planeti zemlji, onda bih za život sigurno odabrala grad Limu u Peruu. Sve u vezi ovog grada i države mi je malo egzotika, ali i sve ono što je vezano za život Inka naroda. I kada već pominjen ovaj posebno interesantan narod, moram svakako spomenuti i film Celestinsko proročanstvo. U ovom filmu slikovito se prikazuje energija kod ljudi i kako koja utiče na ljude. Da određene energija postoji u čoveku u to verujem i tu energiju mogu da osetim.
Posao agenta nekretnina radiću onoliko dugo koliko me taj posao bude činio srećnim, a čini me srećnim. Ne bih ništa promenila u svom dosadašnjem životu, a mogu reći da sam u godinama kako je sve nekako došlo na svoje i da mi konačno sve potaman. Naravno imam želje i imam ambicije, uvek može bolje, ali je sve to uobičajeno kod čoveka. Nikada ne žalim ako sam prethodne godine propustila nešto da uradim, jer je to verovatno moralo biti tako.
Kod pojedinih ljudi najviše me razočarala velika količina straha koji imaju, ali i to što pojedini vole da žive u laži i to je ono što me najviše razočaralo kod nekih. Izuzetno sam direktna kao osoba i svakodnevne životne situacije prihvatam onakve kakve jesu, a možda sam ponekad i surovo realna.
Zbog takvog stava pojedinim ljudima delujem izuzetno grubo i tako me i doživljavaju, ali jednostavno tako funkcionišem i ne mogu drugačije. Ne smeta mi ako čovek živi pod uticajem drugih, čak i ako to smatram pogrešnim, ali mislim da to nije dobro za njih.
Ja sam individua i ako na posao dođem srećna to će tako ostati i taj moj osećaj niko neće moći promeniti. Naravno može da me izbaci iz takta puno toga, ali opet se vraćam na ono pitanje da li ponekad volim da ostanem sama sa sobom. U sat vremena samoće ponekad i duže, pustim muziku koja mi odgovara tih trenutaka i dobro razmislim o svemu, poslažem sve to u moje virtualne fioke i nastavim dalje nesmetano da funkcionišem.
Naravno desi se ponekad da pokleknem, ali brzo ustanem i idem dalje. Sebe doživljavam kao osobu koja se ne predaje i to je ono što me oduševljava.
Uvek sve situacije u životu prihvatam onakve kakve jesu!
Moja parola je živi i pusti druge da žive, a mladim ljudima bih preporučila da se ničega ne plaše. Sramota je samo subjektivan osećaj i veliki broj ljudi i ne primećuje ono što mi smatramo sramotom ili ono čega se plašimo. Ta sramota i taj strah mnoge koči u životu da budu srećni.
Novi Sad je grad u kome živim, koji je spoj različitosti i to je nešto što mi se jako sviđa, kao i grad fantastične muzike. Mojim klijentima često znam reći kako je Novi Sad grad u kome će svako biti prihvaćen ko želi da bude prihvaćen. Novi Sad je spoj različitosti i upravo volim tu različitost ljudi koji u gradu žive i rade. Inače moj lajt motiv u životu je da osmeh rešava sve i upravo je moja baka Danica taj osmeh prenela prvo na moju majku, a onda i na mene i na tome sam joj večno zahvalna.
Budućnost tržišta nekretnina u Novom Sadu vidim kao veoma aktivno i živo, zato što je Novi Sad pre svega studentski i univerzitetski grad. Novi Sad ima konstantan priliv mladih ljudi koji krenu u srednje ili više škole, neki na fakultete, ali kasnije mnogi ostanu u Novom Sadu, a neki od njih zasnuju i svoje porodice. Novi Sad je grad koji se konstantno širi i zato će u njemu tržište nekretnina uvek biti razvijeno.
Budućnost tržišta nekretnina u svetu vidim kao nešto što je zagarantovano tržište, jer čovek može bez auta, ali ne može bez vode i hrane i mora negde da živi. Evidentno je da morate negde boraviti, jesti, spavati, morate imati svoj dom u kome ćete zasnovati svoju porodicu. Vaša nekretnina, vaš dom može biti i prostor u kome ćete sanjati svoje snove.
fotografije: Aleksandra Bosnić
Sve pohvale za Aleksandru kao i celu agenciju Solis - najbolja agencija u gradu.
Copyright © 2020 "SOLIS NEKRETNINE" D.O.O.. Sva prava zadržana
Web dizajn Teshadesign