Kućeri

---

Sigurno ste već videli brojne planinske kućice različitih veličina i arhitekture, a da li ste čuli za planinsku kuću pod nazivom „Kućeri“? Kućeri su u suštini planinske kućice specifičnog izgleda i one nekadašnje, bile su građene tako da su se mogle lako premeštati zahvaljujući ugrađenim točkovima. 

Kućeri su male planinske kućice specifičnog izgleda!

U ono vreme je bilo izuzetno važno da su se ove kućice lako mogle premeštati na neke druge lokacije, jer su bile premeštane tamo gde su se selila stada najčešće ovaca, zajedno sa njihovim čuvarima čobanima. Na žalost ove izuzetno simpatične kućice, postale su prava retkost u zlatarskom kraju pa i svim ostalim planinskim predelima Srbije. Kućeri su nekada davno bili izuzetno skromno opremljeni i korišćeni isključivo za meštane, koji su na planinama čuvali stada ovaca pa i nekih drugih životinja. 
 

 

Kućeri su konačišta čobana i u suštini najmanje planinske kućice koje su građene. Današnje kućere posedovalo je skoro svako domaćinstvo na planinama, što na žalost u današnje vreme nije slučaj. Nekadašnji kućeri građeni su isključivo na dva zaobljena brvna slično sankama, kako bi se mogli što lakše premeštati po letnjim staništima čobana i njihovih stada. Pod ovih neobičnih kućica građen je od drveta, a krov je bio formiran od takozvanog Luba (kore drveta), čiji je početak išao od zemlje. 

Kućeri su najmanje građene planinske kuće!

Nekadašnji Kućeri najčešće su građeni od četinara i bili su izuzetno malih dimenzija. Ove kućice čobani su koristili samo da bi prenoćili, kako bi sutra odmorni mogli nastaviti čuvanje stada. U ovim kućicama nije bilo kreveta, nego se spavalo izuzetno zdravo na ponjavi i slami. Kažu stari da nije bilo zdravijeg i bezbrižnijeg sna od spavanja na slami i ponjavi u kućerima. Čobani ali i sami meštani ovih planinskih zaseoka, često su noćili u Kućerima, jer nisu smeli ovce ostavljati same na planini zbog tada brojnih čopora vukova, ali i lopova.

U ovim kućicama se nekada zbog toga spavalo sa okrenutom glavom ka ulaznim vratima, kako bi se što bolje čulo, ako bi došli nezvani gosti. Zbog ovako opreznog načina spavanja, govorilo se kako čobani u kućerima spavaju „na jedno oko“.

Kućeri su imali i sasvim drugačiju namenu od one o kojoj smo do sada pisali. Ove kućice u prošlosti nisu koristili samo čobani, već i brojni ljubavni parovi. Jedan stari meštanin tvrdi, kako sadašnji veliki bračni kreveti nisu praktični za bračne parove, jer su toliko veliki da se supružnici na njemu i ne mogu pronaći te ih zbog toga često i prođe volja za zbližavanjem.

Kućeri su bili namenjeni za samo jednu osobu, ali su ako se malo stisnu, moglo spavati i dvoje. Stari ljudi tvrde da su ove pokretne planinske kuće idealne za supružnike čiji je brak u krizi. Isto tako stari ljudi kažu, kako su Kućeri najbolja terapija za poljuljani brak.

Kućere nisu koristili samo čobani već i ljubavni parovi!

Kako su se meštani sve više selili iz planinskih sela u gradove, sve manje je bilo stada, čobana pa i ovih izuzetno zanimljivih kućica. Od svakodnevnih dešavanja na planini i priča o zanimljivom životu uz kućere, svakodnevne priče su iščezle i prešle u legende, koje sa i dan danas o njima ispredaju. I opet mišljenje starih koji su deo svog života proveli u kućerima je da nema ništa lepše kada dvoje spava u ovim malim kućicama, jer tada miris borovine udari u glavu i tada se cela gora trese.

Mnogobrojne ispričane priče kažu, kako Kućeri jesu bili predviđeni za jednu osobu, ali su uz mesečinu noću bili idealno mesto za tajne sastanke. Ove kućice su ujedno pojedinima bili dobri izgovori, naročito kada su mladi hteli da se iskradu iz kuće pored strogih roditelja. Mada su i neki oženjeni često koristili to što su Kućeri bili izdvojeni od kuće u kojoj se stalno živeli, kako bi se iskrali od supruga. Stari koji su živeli u vremenu kada su Kućeri bili popularni, tvrde: „U kućerima ljubavna vatra bije“.

 

Ima starih koji skoro ceo svoj životni vek provedu na planini i spavaju u kućerima. Oni kažu kako je nekada bilo lepše, jer je bio veliki broj stada, a to znači i čobana koji su ovce čuvali na planini. Sa setom pričaju o tome kako su se čobani nekada družili, ali i o tadašnjim zgodama i nezgodama kada su se ovce znale međusobno izmešati pa se često nije znalo, čije su koje ovce. Pojedini kažu kako su u ove kućice stavljali sve što su stigli od slame, gubera, jorgana, dušeka i da se lepše i mirnije spavalo tada na svežem planinskom vazduhu, nego sada u krevetima kuća i stanova u gradu. 

Kućeri su svojevremno bili dobar izgovor za sve one koji su se hteli da se iskradu iz kuće!

U mnogim predanjima koja su zabeležena, napominje se da se nije znalo da li je u kućerima lepše spavati kada pada kiša i kada se čuju kapi koje padaju na krov ili danju kada sija sunce i čuje se stoka u polju ili ptice koje cvrkuću. Čobani pa i sami seljani koji su radili u polju, rado su odlazili u kućere kako bi se malo odmorili. Priča se i danas, kako nema lepšeg spavanja i odmora u ovoj kućici od čamovih brvna, jer se u njima naspavaš kao čovek.

Stari kućeri su na žalost nestali i može se pronaći tek po koji sačuvan iz nekih prošlih vremena i to u poprilično lošem stanju. Ali ima i lepih vesti da su pojedini meštani planinskih sela odlučili da obnove sećanje na ove simpatične male kućice. Još je pozitivnije to što su pojedinci u kućerima prepoznali mogućnost razvoja seoskog turizma. Ima i onih koji su napravili novu kućeru po ugledu na one tradicionalne, ali da ih ne mogu često posećivati zbog poznih godina. 

Zanimljivo je kako već sada ti ljudi imaju ponudu brojnih ugostitelja, koji kućere žele iznajmljivati turistima. Jedna od kućera koje su nedavno izgrađene, poseduje čak i struju, a omogućen je priključak za radio i televizor. Pojedini Kućeri novije generacije se zainteresovanim turistima iznajmljuju za samo 500 dinara po noći. Još je interesantniji predlog nekih starih, koji smatraju kako država treba da pomogne subvencijama onima, koji žele praviti kućere radi pokretanja seoskog turizma kao svog posla.

A glavni argument tog predloga je što starine koje predlažu subvencije za kućere tvrde: „Ako ima mira u kući, biće mira i u državi“.

fotografije: Zahvaljujemo se Etno Domaćinstvu Šaponjić iz Nove Varoši