Kako su nastali salaši?

---

Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine i izuzetno bogata gastronomska riznica. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje.

Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko koje smo pronašli:
zaselak, kućerak, vučjak, sokak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac.

Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“

Salaš je u suštini poljsko imanje na kome je izgrađena kuća, ali i takozvani ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje. Pretpostavlja se da su salaši nastali u prvoj polovini devetnaestog veka, mada neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka. Na samom početku su to bila letnja staništa seljaka, ali su kasnije ovi prelepi objekti predstavljali i mesto gde su stalno živeli ratari i stočari.

 

Salaši su nastajali na području gotovo cele panonske nizije i to počevši od Slovačke, preko Austrije, Rumunije, Mađarske, Srbije i Hrvatske. Najveći broj salaša primetan je u Vojvodini, ali se oni sve ređe koriste onako kako su korišćeni u nekom prošlom vremenu. Salaši su na samom početku njihovog nastajanja, bili improvizovana staništa stočara. Razvijali su se u prelepo i potpuno jedinstveno građevinsko nasleđe u određenim ekonomskim pa i prirodnim uslovima.

Salaš je poljsko imanje na kome je izgrađena kuća i ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje!

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice, a zanimljivo je da je do kraja devetnaestog veka na salašima živela čak polovina stanovnika Subotice. Poznato je i da su salaši u okolini ovog grada, vremenom postali njegov pravi brend. U kulturi zapadnih zemalja, odgovarajuća anologija salaša je „Ranč“.

 

Salaši su ostavili izuzetno dubok trag u poreklu imena (toponimi) pojedinih mesta u Mađarskoj (Szabadszállás), Vojvodini pa i Srbiji (jedno mesto kraj Zaječara se zove Salaš), kao i na istoku Hrvatske u Slavoniji, naročito u okolini Osijeka, Vinkovaca pa čak i kod Petrinje. Poznato je da se salaši već vekovima pa čak i danas, smatraju izvorom zdravog života.

Nadaleko se zna da su salaši karakteristični za podneblje Vojvodine i da ponosno svojim tradicionalnim izgledom i životom, prkose modernom načinu života. Pojedini istorijski spisi ukazuju na to da je najveći broj salaša izgrađen negde oko 1848. godine. Veliki broj salaša je nakon drugog svetskog rata na žalost napušten pa i potpuno srušen.

Najveći broj salaša izgrađen je oko 1848. godine!

Kao osnovni element ovih predela, salaš je potpuno dominirao vojvođanskom ravnicom i to znatno pre dolaska Turaka. Nekada je na velikom prostoru ravnice za mali broj ljudi, život na salašu bio i jedina mogućnost stanovanja. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Kuće na salašima su građene od materijala koji je bio dostupan na samom salašu ili u bližoj okolini.

Salašarske kuće su građene od prirodnih materijala!

Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo izuzetno lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.

Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom.

 

Salašarske kuće su građene kao dvodelne i trodelne sa manjim ili većim tremom po potrebi. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa. Kuće na salašu su se prema položaju nazivale:

• kuća na brazdu
• preke kuće
• kuće na lakat

Plan po kome su građeni salaši podrazumevalo je da kuće imaju dve sobe, kujnu (kuhinju smeštenu u centralnom delu salašarske kuće), ulazni hodnik Gang (kod Švaba Gonk ili Konk). Zabat je bio trouglasti zid tavana na salašu, a sunčani Zabat je bio posebno ukrašen, kao zabat seoske kuće sa zrakastim motivom koji podseća na sunce. Postoji i salašarski pojmovnik, ali o njemu nekom drugom prilikom.

Salašarske kuće su građene od nabijene zemlje, čerpićem i pleterom!

Razvojem života na salašima, postojala su dva tipa salaša:

• Salaš polutana (vlasnik je bio imućniji seljak Polutan)
• Salaš farmskog tipa (vlasnik je bio Biroš-najamnik)

 

Polutan je osim salaša imao i kuću u selu u kojoj je stalno stanovao, dok je na salaš dolazio povremeno za vreme poljoprivrednih radova, a Biroš je u salašarskoj kući konstantno stanovao. Jedno vreme je sve manje ljudi živelo na salašima pa su mnogi salaški šorevi i salašarski centri vremenom nestali.

Salaši su u osnovi zadržali isti način gazdovanja i načina života tog vremena, ali je svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao nešto svoje, tako da su pojedine salašarske kuće imale drugačiji izgled.

 

Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta, kulture, zdravog života, vrednih, poštenih i tihih ljudi, ali i ljudi koji su uvek imali prefinjeni i dvosmisleni smisao za humor. Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom.

Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta!

Nestajanjem salaša kao i salašarskog života, nažalost je počeo da nestaje i deo kulture naroda na ovim prostorima, a nestankom salaša sasvim sigurno su osiromašeni sad već pusti predeli Vojvodine. Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način.

U poslednje vreme veliki broj salaša je adaptiran i sačuvan od zaborava, a postali su čak i prava turistička atrakcija. Salaši su renovirani i sada se uglavnom koriste kao turistički sadržaji za smeštaj turista uz promociju tradicionalnih vojvođanskih gastronomskih specijaliteta. Salaši u sadašnjem vremenu omogućavaju svakom posetiocu da se barem na kratko vrati u prošlost i podseti se kako se na salašima nekada živelo, a mlađa populacija saznaje kako su salašarske kuće nekada bile uređene, kako izgleda i za čega je služio čardak, ambar, lavor, đeram...

Salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“

Salaši su u poslednje vreme poznati po multikulturalnosti naroda sa ovih prostora, gostoprimstvu, izuzetno bogatoj trpezi i naravno uvek nasmejanim tamburašima koji će vam svirati na uvce.

fotografije: „Atelje Višinka“ Sombor-Srbija
ljubaznošću gospodina Jene Višinke poznatog slikara